MILAN DESIGN WEEK: KO JE ZABORAVIO REČ SAJAM?
ONO ŠTO VREDI NE ČEKA U REDU
Piše:
Danilo Mašković
Fotografija:
Stefan Miloš
Datum:
1.5.2026.
Nije oduvek bilo tako.
Mocart, Napoleon i markiza Aćerbi dobili su svoje QR kodove, dok pres propusnicu ima Marija Terezija, ali vladarka je otkazala posetu Milanu, jer, pa znaš i sam zašto. U ovom gradu se stvari oduvek rešavaju prisustvom, a ne najavom. Stajali su i gledali, ne zato što ne razumeju Milano 2026, već zato što sve ove palate nisu gradili i posećivali na način na koji im je sada objašnjeno. Ljudi na ulazu delovali su ozbiljnije od dvorskih dama, a redovi, koje su na trenutak pomešali sa plebsom, izgledali su organizovanije, a možda i važnije od same aristokratije.
Tu zapravo počinje komedija zabune.
Sajam je jednostavna stvar i možda je baš to problematično. Jednostavne stvari najlakše zaboravimo kada ih zatrpamo značenjima koja im nikada nisu pripadala. Reč sajam, bilo da je zovemo fair, foire, messe, fiera, vašar, pazar ili panađur, označava isto — susret prodavca i kupca, mesto gde predmet dolazi pred čoveka sa jasnim razlogom: da bude izabran i da dobije život van tog prostora. To nije romantizovana definicija, ali je precizna i upravo zato vredi da je izgovorimo pre nego što uđemo u Milano tokom nedelje u kojoj ta jednostavnost gotovo nestaje.
Milan Design Week je naziv koji dozvoljava da se ta jasnoća izgubi. U njemu ima mesta za sve i to „sve“ danas zaista postoji — sajam, izložba, instalacija, arhitektura, moda, brend aktivacija i noćni život. Ta širina deluje otvoreno i zavodljivo, ali u praksi briše razliku između stvari koje imaju potpuno različite ciljeve. Kada se sve ovo nađe pod istim damskim suncobranom, koji više skriva nego što štiti, sve počinje da se ponaša kao isto. Ono što je nekada bilo centar postaje samo jedna od opcija.
Milano to ne ignoriše, jer ima memoriju. Palata Lito nije prostor koji trpi površnost bez posledica. Građena sredinom 17. veka kao rezidencija grofa Bartolomea Arezea, bila je mesto boravka i susreta, ne defilea. U njoj je, naš gost mladi Mocart, radio i izvodio muziku tokom svojih milanskih godina, dok je, neobično najveći gost, Napoleon kasnije koristio isti grad kao političku platformu za uspostavljanje reda koji je trebalo da traje duže od jednog trenutka. Drugim rečima, ljudi su u Milano dolazili poslom.
Danas, ispred istih ulaza, nastaju konceptualni omaži modnoj industriji, često kroz mudre kolaboracije koje onlajn zajednica već unapred razume i prihvata kao poželjan oblik života. Ispred tih istih prostora formiraju se redovi — dugi, precizni, disciplinovani — koji se uvijaju oko fasada i dvorišta kao nova, privremena arhitektura čija je jedina funkcija da organizuje čekanje. Ljudi stoje i gledaju u telefone, proveravaju sledeće lokacije i planiraju kretanje. Prostor oko njih postaje kulisa, a ulazak prestaje da bude rezultat interesa i postaje posledica toga što su svi već unutra.
U tom pomaku vidi se koliko se promenila osnovna logika ovog događaja.
U Palati Lito, instalacija Line Gotme pokušava da vrati prostor njegovoj prvobitnoj funkciji. Ne dodaje sloj, nego uklanja sav taj višak, gotovo bijenalski u svojoj suzdržanosti. Materijali su tihi, kretanje je jasno, a svetlo radi. U takvom prostoru zadržavanje dolazi spontano. U jednom trenutku nailaziš na studente Politehnike Milano koji stoje pored svojih radova, bez potrebe da ih objašnjavaju ili prodaju. Taj prizor deluje neobično upravo zato što pokazuje odnos između rada i prostora koji ne zavisi od trenutne pažnje.
Nekoliko minuta dalje, u onome što Milano odavno zove Đavolja kuća, pravila su drugačija. Palata Aćerbi, vezana za Ludovika Aćerbija, aristokratu koji je tokom kuge u 17. veku nastavio da organizuje raskalašne večere dok je grad umirao, nosi priču koja i danas deluje preterano, ali je tada bila vrlo stvarna. Njegovo ponašanje nije bilo samo eksces, nego potpuni raskid sa stvarnošću koja ga okružuje, zbog čega ga je narod vremenom pretvorio u figuru đavola, čoveka koji ne pripada istim pravilima kao svi ostali.
Danas, u tom istom prostoru, dobijaš novu verziju iste logike. Instalacija Keli Versler za brend H&M home funkcioniše savršeno na nivou slike. Prostor je precizno stilizovan, kompozicija kontrolisana, materijali usklađeni, ali osnovna radnja izostaje — ne možeš da sedneš. Pokušao sam. Nije dozvoljeno. U tom trenutku predmet prestaje da bude predmet i postaje scenografija, ideja koja traje koliko i kadar u kojem je uhvaćena.
Zato prodajni saloni poput Cassine i Flexforma, među ključnim imenima Salone del Mobile-a, deluju gotovo inverzivno. U Cassini ljudi sede, testiraju proporcije, oslanjaju se na materijal i proveravaju kako predmet funkcioniše u realnom kontaktu sa telom. Potreba za spektaklom je izostala, ciljano. Dovoljno mi je da se popnem i spustim krznenim stepenicama.
The Private Life of Objects, kroz Flexformov koncept, dodatno učvršćuje tu logiku, postavljajući predmete tako da traže vreme, a ne trenutnu reakciju. Njihove sofe i ostali elementi ne računaju na prvi utisak, već svoju vrednost potvrđuju kroz korišćenje.
Baxter, jedan od brendova koji poslednjih godina redefinišu luksuz na Milan Design Week-u, u prostoru Baxter Cinema ide drugim putem. Ne briše postojeći enterijer, nego ga nastavlja. Kolekcija oslonjena na sedamdesete ovde ne deluje kao referenca, već kao prirodan vrhunac prostora koji je oduvek bio namenjen iskustvu, ne posmatranju. Najduže se zadržavaš oko konzole sa gramofonom. Sve te vodi ka tome. Kada sam pustio Daft Punk, prostor je „kliknuo“. Odjednom više ne gledaš stvari, učestvuješ u njima.
To je razlika. Ne pokušava da ti se dopadne. Zadržava te. I uspeva.
Jaipur Rugs, u saradnji sa japanskim arhitektom Kengom Kumom, prevodi arhitekturu u tekstil na način koji ne traži objašnjenje, već vreme. Ovde sam namerno subjektivan, jer fascinacija Džajpurom, „ružičastim gradom“ koji sam imao priliku da iskusim, čini da logiku ovog brenda čitam preciznije. Taj pomak ka savremenom postoji, ali nikada po cenu identiteta. Upravo zato ljudi koji ovu priču vode u Milanu deluju drugačije. Njihov rad se pojavljuje tamo gde treba, od muzeja do najzapaženijih instalacija po gradu, ali bez potrebe da se nameće, jer se vidi. Možda tu najviše nedostaje ono što dizajn treba da radi — odnos koji traje duže od jedne posete.
Van ovih prostora ritam se ponovo ubrzava. Telefoni postaju osnovni alat za navigaciju, QR kodovi upravljaju kretanjem, instalacije se smenjuju kao sekvence, a ljudi prelaze iz jednog prostora u drugi bez zadržavanja. Kao da postoji nepisani dogovor da se ne proverava da li predmet funkcioniše dok god izgleda kao da bi mogao, i da se ne postavlja pitanje šta se zapravo gleda dok god svi gledaju isto.
Naši poznati gosti sa početka priče to brzo razumeju i polako se povlače. Izlaze iz reda. Jedino neko, umesto Carice, prolazi dalje, zahvaljujući pres propusnici. Sistem nastavlja da funkcioniše bez zastoja. Organizacija bez greške.
Uveče se scena seli u Bar Basso, jedno od kultnih mesta Milan Design Week-a. Redovi ponovo formiraju isti obrazac, samo sa ledom u čaši. U tom trenutku postaje očigledno da problem nije u influenserima niti u modi — oni rade svoj posao precizno i efikasno. Problem je u tome što je dizajn prihvatio ista pravila i počeo da se meri istim kriterijumima.
Dok sve to traje, najviše profitira ono što dolazi pre i posle — tržište koje tih dana funkcioniše bolje nego ikada. Ne zato što je slučajno, nego zato što je tako postavljeno. Pravila su jasna. Što je veća potražnja, to je kraće zadržavanje. Što se brže krećeš, više trošiš. Neko bi rekao da je to nuspojava. Ovde slučajnost ne deluje uverljivo.
Salone del Mobile u tom kontekstu deluje kao izdvojeni deo grada. Dalje je, zahteva vreme i ulaz se plaća, ali upravo zato ima jasnoću koju ostatak nedelje često gubi. To je najpreciznije strukturisan deo događaja — mesto gde iskustvo nije slučajno, već izgrađeno. Predmet se vraća u centar, može da se proba, razume i odbije, a brendovi rade ono što ih čini relevantnim i održivim. Pozicioniraju se kroz ono što jesu, ne kroz ono kako izgledaju.
U tom prostoru pojavljuje se i nešto što je ostatak grada počeo da imitira — sajamski, gotovo muzejski momenti, omaži autorima i jasno isticanje dizajnera koji stoje iza rada. Ako želimo da posebno mladi dizajneri imaju veću vrednost i vidljivost, ovo je deo nedelje koji ne sme da se zanemari. Kritika toga, bez preuzimanja odgovornosti i uz ideju da smo svi deo nekog apstraktnog događaja, postaje više neukus nego stav.
Ako je grad kult brenda, Salone je kult ličnosti. I to je njegova najveća snaga. Ovde se zna ko stoji iza rada. I ovog puta, struktura nije ugušila sadržaj. Naprotiv, omogućila mu je da postoji.
Na kraju, gosti su otišli. Redovi su se razišli. Muzika je stala. Svetla su ostala upaljena malo duže nego što treba. Neko zatvara vrata. Neko proverava da li je sve završeno. U prostorima više nema nikoga. Samo stvari koje su tu i dalje. I čekaju da ih neko zaista koristi.
