Ako nešto zacrtam, onda to moram i da ostvarim: za ovaj rođendan poželeo sam lagodan svakodnevni život, i tako sam krenuo ka regiji Alpes-Maritimes. Priznajem, trebalo mi je nekoliko dana da uopšte zapamtim ime sela u koje idem, iako govorim francuski. Dok su mi neprestano iskakale razne Instagram priče s onog poznatog Adele koncerta „na kilo“, koji je izgledao kao beskonačna petlja bez pravog početka i kraja, shvatio sam da je jedini pravi odgovor na to upravo ovo što sam sam sebi odlučio da priredim.

KADA PEJZAŽ POSTANE TERAPIJA

Dok smo se vozili Uberom prema selu La Colle-sur-Loup, počeo sam da se pitam: da li su nam stvarna iskustva i dalje važna ili smo potpuno zaglavljeni u iluzijama koje nam serviraju algoritmi i marketing?

I onda, kao da me neko izvukao iz tog mentalnog vrtloga, pejzaž je počeo da se menja. U trenutku sam bio prebačen u P-dimenziju (čitaj: Provansa). Zelenilo, borovi i miris prirode – kao da me neko poslao na detoks od modernog života. Da budem iskren, osetio sam i čistu sreću kad sam shvatio da sam i dalje sam sebi sugar daddy (jer, hej, godine stižu!).

Moj ulov s Booking.com-a postao je stvarnost: krenuli smo ka najvećoj građevini u selu, nekadašnjoj opatiji. Bila je to prava vizuelna eksplozija u poređenju sa svime dosad. Impozantan izgled, istorijska atmosfera i srednjovekovni vajb naterali su me da se osećam kao da sam pronašao svoje malo mesto pod suncem. S dozom drevne elegancije i spokojne lepote, bio je to savršen beg iz Grada. Čini se da je to sada moj novi preferirani ritam.

Na ulazu sam upitao: „Trebaju li vam pasoši?“ Naša domaćica Elodie se osmehnula, odmahnula rukom i rekla: „Oh, non!“ Tako je sve počelo: formalnosti su nestale, a ja sam utonuo u potpuni zen.

Ovaj hotel, poznat i kao Priory Canadel dok je bio opatija, vuče korene iz 12. veka. Nekada su ovde živeli monasi s Lerinskih ostrva, a sada je zaštićeni istorijski spomenik. Bio je i smeštaj za biskupe dok su obilazili crkve u regionu, a sada je moj smeštaj. Možda je sada jasnije zašto se i moj Instagram profil zove Sveti Putnik.

Fasada i svi detalji nisu previše doterivani tokom restauracije, već su zadržali svoj originalni šarm i autentičnost. Iako nisam „klasično religiozan“, zahvalio sam se svetoj Elizabeti u kapeli iz 11. veka, koja je prvi objekat u koji sam zakoračio na ovom imanju i kojoj je posvećena.

Sobe su provansalske – topli pastelni tonovi i elegantni komadi stvaraju opuštenu atmosferu. Sunce se preliva kroz prozore, stvarajući neverovatnu igru svetlosti – ponekad su sobe mračne, a ponekad kao da su potpuno obasjane. Ukratko, sobe su pune atmosfere. Kupatila su ogromna i imaju, kako mi volimo da kažemo, svoj francuski balkon. Ograda je izrađena od XXL kaktusa koji rastu sprat ispod, a s nje se pruža spektakularan pogled na zelena brda. To vam je iskustvo tuširanja u ovom hotelu.

I naravno, bazen! Savršeno mesto za ispiranje stresa. Svakim trenutkom provedenim u vodi osećao sam se kao da upijam svu tu renesansnu energiju, kao najhidratantniju kremu ikad.

Ovde je mačka zaista plemenita – i živi u kafiću! Bio sam oduševljen kada sam saznao da se restoran LeChat Noble nalazi unutar hotela.

Ujutru domaćini pripremaju savršen doručak s lokalnim specijalitetima: medom, domaćim jajima, džemovima, svežim hlebom i kroasanima, dok vam usput pričaju male priče o tim proizvodima.

Uveče se restoran pretvara u intiman prostor za večeru, s atmosferom mira i uživanja u vrhunskim jelima. Ekipa iz Noblea učinila je da zaboravim na evropsko vreme (a možda je to zasluga rosé vina, koje kao da nije imalo kraja).

Kada konačno naučiš ime sela, vreme je da ga i doživiš. Prvo na spisku – Père Mozart, mali bistro „kod opštine“. Zamislite sve što znate o Francuskoj, dodajte malo južnjačkog šarma i dobićete ovo mesto.

Selo je u avgustu bilo gotovo prazno, ali lokal je bio krcat. Nema slobodnog stola? Na polu-francuskom, a pola mašući rukama, objasnio sam da bih voleo da budem deo ovog haosa u blagostanju.

Voilà!– sto se stvorio usred terase za nekoliko minuta. Vino s ledom? MOŽE. Shvatio sam da to i nije toliki greh. Laknulo mi je. Mislim da možete raditi s vinom šta god želite, sve dok vas to čini srećnima. Na kraju krajeva, to je osnovna svrha vina.

Čovek koji me dočekao hodao je bos po kamenim pločama. Vrlo brzo, i ja sam se izuo. Tog dana, Mozartov Tata nije bio samo lokalni biser – bio je mesto gde je pejzažna terapija, koju sam započeo, počela da deluje.

Kad sam saznao da se u blizini nalazi selo u kojem su Matisse, Picasso i ekipa stvarali svoja remek-dela, nisam mogao da odolim. Saint-Paul bio je njihov „brijeg za razmišljanje“ (a sada je malo i moj). Ovo je definitivno IT selo – najpoznatija dama u ovom kraju, ali bez one iscrpljujuće gužve i hordi grupnih turista. Kruzeri su blizu, ali na sigurnoj udaljenosti. Sunce, lagani povetarac i galerije koje mame na razgovor s umetnicima – to je prava definicija ovog magičnog mesta.

Iako obično volim da zaronim u srce ovakvih sela, ovog puta sam poželeo pogled na „širinu“. Zato sam odabrao restoran Les Remparts. Kada se nađete na Zidinama (što je i prevod naziva restorana) s pogledom na azurno more i zelene planine istovremeno, garantovano će vam zastati dah.

U životu se uvek mogu naći zamerke, i sve se one mogu oprostiti. Ovde nisam imao šta da praštam – sve je bilo baš kako treba.

Čudno, ali moram da kažem da je vino bilo povoljnije nego pivo na onom minhenskom mega-koncertu. Tamo ruž može ostati kao trag na čaši, ali retko koja dama ga nosi. Šta će joj?

I, eto, to je bio dan kada sam se, čini mi se, (ponovo) rodio.

I da, po povratku u realnost, izvukao sam svoj stari French press iz ostave.