Ne zna se šta je gore – što je luksuz postao floskula ili što ga ljudi više i ne prepoznaju.

Danas je sve „luksuz“ – i pločice iz Italije i staklo iz Kine. I zlatni ramovi i betonski zidovi. I stanovi na dobroj lokaciji i oni u polju kukuruza, dok god ti agent kaže da je to „novo Dedinje“.

Sve može da se proda ako se dovoljno puta upakuje u reči koje ništa ne znače.

Luksuz. Premium. Ekskluziva.

Na papiru su to jake reči, u stvarnosti – jeftini trikovi za lake mušterije.

I to nije slučaj samo ovde. Svet je preplavljen precenjenim, prepakovanim stvarima koje su nekad imale smisao, a danas služe samo da se kupe i pokažu.

Ali koga danas zanima suština?

Ko se još pita da li nešto vredi ili samo koštа?

Ko sme da kaže da je car go?

Tržište nekretnina? Pred pucanjem. Kvadrati koji ne vrede koliko traže za njih.

Dizajn i arhitektura? Precеnjeni, svedeni na liste čekanja i besmislene kataloge.

Usluge? Naplaćuju se kao umetnost, ali u suštini su isti bež renderi, ista lažna ideja o lepoti, ista imitacija nečega što nikada nećemo biti.

I svi to znamo, ali niko ne želi da razbije balon.

A onda se neko pita zašto smo okruženi prostorima bez duše.

Zašto nam sve izgleda isto?

Zašto se osećamo kao da živimo na groblju nameštaja osrednjeg salona, a ne u prostoru koji nas reflektuje?

Možda zato što je vreme da se stvari nazovu pravim imenom.

Možda zato što dizajn nije ono što vidiš, već ono što osećaš.

Zato što prostor nije ono što si kupio, već ono što u njemu ostaje nakon što ti izađeš.

Zato što nije važno da bude „instagramičan“, nego da te ujutru ne nervira svetlo kroz pogrešan prozor i što uveče znaš gde ostavljaš čašu, a da ne razmišljaš.

To su male stvari.

Ali to su i velike stvari.

To je ono što pravi razliku između „skupe nekretnine“ i stvarnog, vrednog prostora.

U Stefan Miloš Studiju ne radimo svadbene torte i jeftine kolače.

Nema roze filtera. Nema praznih reči.

Dizajn nije luksuz, dizajn je potreba.

Ali samo ako znaš šta radiš.

I uvek ću biti glasan o ovome.