Ne volim vodiče.

Ne zato što nisu korisni, nego zato što te uče da gledaš tuđim očima. Daju ti osećaj sigurnosti dok te zapravo vode kroz unapred proživljeno iskustvo. Nauče te gde da staneš, šta da slikaš i kada da kažeš da je nešto “dobro”. I onda dođeš u Milano tokom Salone del Mobile sa utiskom da znaš gde ideš, a zapravo samo ponavljaš nečiji tuđi put.

Za ovaj grad ljudi često kažu da nema šta da se vidi osim Duomo di Milano. To je najlenja rečenica koja se vezuje za Milano. Nije problem što nema šta da se vidi, nego što većina ne zna gde da gleda. Retko da sam čuo da neko uopšte pomene Leonardovo delo. Tajnu večeru. Jedno od najpoznatijih dela na svetu koje se ne obilazi usput nego planira.

Isto se dešava i sa Design Week-om.

Milano Design Week nije jedan događaj. Nije ni festival, niti lista mesta koju možeš da savladaš za tri dana. To je sistem koji paralelno funkcioniše na više nivoa i ako ih ne razdvojiš u glavi, sve će ti izgledati isto. A nije isto. Salone del Mobile je sajam. Smešten u Fiera Milano Rho, van centra grada, to je mesto gde dizajn prestaje da bude ideja i postaje roba. Brendovi dolaze da pokažu, prodaju i zauzmu poziciju. Tu vidiš šta će se stvarno koristiti u narednim godinama. Ako odeš samo tamo, bio si na sajmu. Nisi bio na Design Week-u. To nije stvar prestiža nego osnovne logike.

Sve ono zbog čega ljudi zapravo dolaze dešava se van sajma. Grad u tim danima prestaje da bude grad i postaje scena. Izložbe, instalacije, preuzeti prostori, mesta koja menjaju svrhu. U jednom trenutku si na velikoj postavci, u sledećem ulaziš u dvorište koje nema nikakav znak da se tamo nešto dešava. I tu većina izgubi kontrolu jer pokušava da uvede red u nešto što nije napravljeno da bude uredno.

Milano Design Week je sudar sistema i haosa. I ti pokušavaš da ga razumeš kroz tuđe liste.

Tu dolazimo do suštine.

Nije problem što ne znaš gde da ideš. Problem je što ne znaš zašto ideš.

Milano nije mesto za obilazak nego za selekciju. Ne biraš šta postoji nego šta za tebe ima smisla.

Ako si arhitekta, traži način na koji je nešto rešeno, ne kako izgleda na slici.
Ako si dizajner, gledaj šta ostane od ideje kada mora da se proizvede.
Ako si student, gledaj kako ljudi razmišljaju, ne šta izlažu.

Ako si došao da fotografišeš, drži se izložbi. Tamo je sve već postavljeno da izgleda dobro. Samo nemoj da se pretvaraš da si došao po nešto drugo. Grad nije kulisa za tvoje objave.

Tajna večera nije referenca bez razloga, nego mera. Delo koje ne mora da se dokazuje i na koje dolaziš sa razlogom, a drugo su večere koje se ovih dana prodaju kao “tajne”. Spiskovi gostiju, dobra rasveta, osećaj da si “unutra”, pokušaj da se proizvede značaj bez stvarnog sadržaja. Ako ideš negde samo zato što je teško ući, već si odlučio da budeš publika, ne učesnik. Nisi došao zbog dizajna nego zbog potvrde da si bio pozvan.

Ako ti treba informacija kako da stigneš do Fiera Milano Rho, koji metro da uzmeš ili kako da organizuješ kretanje, to već postoji. Ima bezbroj vodiča koji to rade bolje i preciznije. Ovo nije ta priča. Ono što ti nijedan vodič neće dati jeste način da rasporediš pažnju.

Ako prvi put dolaziš, idi na sajam rano da vidiš kako sistem funkcioniše bez gužve. Posle toga idi u grad, ali nemoj pokušavati da pokriješ sve. Brera, Tortona District i slične zone nisu lista nego pravac. Između tih tačaka će se desiti stvari koje nisi planirao i upravo tu počinje stvarno iskustvo.

Najveća greška je pokušaj da svaki trenutak ima svrhu. Milano tokom tih dana nije efikasan grad. To je eksperiment. Napravljen da bude previše i da vidiš šta radiš sa tim.

U jednom trenutku prestaneš da juriš i počneš da posmatraš. Kako ljudi koriste prostor, kako se zadržavaju, kako razgovaraju. To je trenutak kada sve počinje da ima smisla. Sve pre toga je obilazak.

Većina će ovo pročitati i opet napraviti istu grešku.

I to je u redu. Samo nemoj da se pretvaraš da je bilo nešto više.

Milano te neće naučiti šta da radiš. Pokazaće ti kako razmišljaš.

A to je, za većinu ljudi, mnogo neprijatnije nego što su očekivali.