Oduvek sam želeo da je vidim izbliza. Iako potpuno različita od onoga što nam je blisko, Indija me je privlačila iz više razloga: jedan je svakako estetika, koja ne verujem da nekog može da ostavi ravnodušnim, drugi je gotovo nepregledan niz bajkovitih motiva iz knjiga i filmova, uvek profiltriranih kroz pogled “Zapadnjaka” poput Kiplinga i Bertolučija čiji doživljaj sam želeo da uporedim sa svojim – mašte poput njihovih nije lako obuzeti – a poslednji je svakako element neizvesnosti zbog apsolutnog nepoznavanja iz prve ruke. Rečju, nešto me dugo vuče da taj deo sveta doživim svojim sopstvenim čulima.

„NE ZNAM ŠTA MI JE SVE OVO TREBALO“

Stefan u datom trenutnku nije preterano delio moj entuzijazam – and that’s an understatement, što bi vam potvrdili drugi prijatelji koji su ga u mesecima između dana kada smo svi kao grupa bukirali putovanje i dana kada smo na njega pošli, slušali kako se pita: “Ne znam šta mi je sve ovo u životu trebalo?”

Prva stvar koja nas je iznenadila – u osnovi zbog nedostatka predznanja o samoj istoriji Indije, pa samim tim i njene umetnosti – jeste koliko su u njoj prisutni elementi islamske arhitekture. Ovo se posebno dojmilo Stefana koji je arhitekta, kog su impresionirale apsolutna prefinjenost dekoracije, beskrajne suptilne varijacije na temu ornamentike, linije i dinamike prostora.

Naravno da se u desetak dana ne postaje stručnjak, realno, videli smo samo delić onoga što ova beskrajno uzbudljiva zemlja ima da otkrije. Većina građevina koje smo videli potiče iz vremena između XII i XVII veka, iz ere Mogula. Ipak, to je bilo sasvim dovoljno da vam se oči otvore prema jednom novom svetu i činjenici koliko se taj svet razlikuje od onog koji u Evropi i na Zapadu uopšte, povezujemo sa ovim vekovima.

Obišli smo takozvani Zlatni trougao koji čine: Delhi, Džaipur u Radžastanu i Agru u Utaru Pradešu.

Crveni kamen peščar je prisutan svuda te Indiju bukvalno čini ružičastom zemljom, kao i mermer. Prozračnost i element vode još su jedna zajednička tačka svim građevinama koje smo posetili. Naime, svaki prostor u sebi sadrži fontanu ili bazen, koja daje posebnu dimenziju kako za oko, tako i za uho.

Da, majmuni i krave se šetaju svuda. Da, gužva je sveprisutna, kao i raznorazni zvuci. Da, ulice pomalo izgledaju kao set filma, ali Indija je mnogo, mnogo više od predstava koje o njoj imamo pre nego što kročimo na njeno tlo.

Za početak, ne postoji “jedna Indija”, ni formalno ni po doživljaju. Ona je skup 28 nezavisnih država i 8 teritorija, koje se međusobno razlikuju čak i po jeziku. Iako smo posetili samo jedan njen mali deo, i svesni smo da situacija itekako nije ista svuda, osećaj sigurnosti pratio nas je na svakom koraku.

Na svakom koraku pratilo nas je još nešto – mirisi. Vožnja rikšama otkrila nam je uske gradske ulice, načičkane prodavnicama i tezgama iz kojih se vije miris tamjana, jasmina i raznog aromatičnog bilja. Sve je neverovatno čisto, a cveće je na svakom koraku, pošto Indijci vence topložutih, narandžastih i roze tonova nude na dar bogovima.

LJUDI: NAJVEĆI PLOT TWIST CELE PRIČE

Možda će vas iznenaditi činjenica – nas svakako jeste – da u Indiji nema puno turista. Tačnije, nema tih hordi turista koji dolaze iz drugih krajeva sveta. Po Indiji najviše putuju sami Indijci i njima je sve i prilagođeno. Dešavalo nam se da nas neki od njih zaustavljaju na ulici kako bi se slikali sa nama, zato što nikada ranije nisu uživo videli “Zapadnjake”.

To je jedan od glavnih razloga zašto vam nikad ne bih preporučio da se u Indiju zaputite u sopstvenom aranžmanu, iako su Indijci veoma prijateljski nastrojeni i ljubazni, jednostavno vam je potreban neko ko poznaje teren, ljude i način na koji sve funkcioniše. Ipak, pored neverovatne arhitekture, boja, ukusa i aromatičnih mirisa na ulicama, najveći utisak ostavili su upravo ljudi, a nakon posete jednoj lokalnoj seoskoj školi čini nam se da više nikada nećemo biti isti.

Poseta školi na listi “programa” nas je prvo iznenadila. Organizovana je tako da naša grupa obiđe đake i odnese malu humanitarnu donaciju u vidu školskog pribora i sitnih poklona. Ništa nije moglo da nas pripremi za ono što smo tog dana osetili.

Sakrivena u zavojitim seoskim ulicama, mala prizemna kuća sa samo tri učionice (od kojih samo jedna ima klupe i stolice, dok u druge dve deca sede na podu) i skromnim dvorištem, svakodnevno je škola koju pohađa pedesetak đaka. U Indiji osnovna škola nije obavezna po zakonu, ona je svojevrsna privilegija.

Deca koju smo upoznali, obučena u čiste ružičaste košulje koje su im uniforma, dočekala su nas sa toliko topline i iskrene radosti kakvu se ne sećamo da smo ikada osetili, a nalet sopstvenih emocija teško da mogu da pretočim u reči, a da ne skliznem u patetiku. To je nešto što jednostavno mora da se doživi, a ne da se opisuje.

Indija su ljudi. Posle svega, oni su ono što vas krajnje ostavlja bez teksta, način na koji se ophode jedni prema drugima ali i prema strancima. Njihova darežljivost, otvorenost i spontanost, kao i britka inteligencija čine ovu zemlju neponovljivom.