MADEIRA: MOJA PRIČA KAKO POBEDITI PREGOREVANJE U ŽIVOTU
Zašto sam otišao na Madeiru sa Pharrell-om i Sisi? I oni su izgoreli. Kada svi jure cilj, Madeira kaže: Stani, diši, gledaj, ovo je prava stvar.
Ovo nije priča o još jednom odmoru, već o hodočašću u srce prirode, na kraj sveta. Pharrell i Sisi? Da, i oni su izgoreli, a Madeira je kao podsetnik šta zaista znači biti živ. Citiraću Tomasa Mana: „Vreme hladi, vreme čini stvari jasnijim. Nijedan čovek ne može ostati nepromenjen posle nekoliko sati.
Zar ja da ne uspem?
Ovih dana čini mi se da smo postali agresivniji nego ikada prema nekom (datom?) modelu uspeha. Samo mislim da dolazi veliko resetovanje, a ljudima je još gore. Čak se i takmiče ko to može najviše – to je opasan sport – ili organizuju festival u čast toga (ni zabavan ni cool). Ali kad zastanem i razmislim, pa daj im sve, pa neka idu svom „uspehu“.
Zar ti da ne uspeš?
Prelistavam svoje fidove, a oni kažu da je Pharrell ostario. Na mreži se vodi igra pogađanja o tome da li su ga godine konačno sustigle ili je „samo išao na žurke“ o kojima svi (ponovo) agresivno pričaju. Sinonim naše večne mladosti ima podočnjake. Tražim, guglam, vidi, stvarno je tu. Samo mi ne deluje tako staro. Čini se da je kreativni direktor pregoreo. Mogu samo da zamislim koliko ga boli jadna glava. Nije ni čudo, kakvog gazda ima.
Zar ona da ne uspe?
Gledao sam Netfliks seriju „Carica“ i zaista me je dirnula scena u kojoj Sisi kleči među svojim ljudima i ponizno spušta glavu. Čak i danas se naježim kada razmišljam o tome. I kako se izlečila od ovakvog sagorevanja u dodeljenoj životnoj ulozi, koju istinski nije želela? Upravo planinarenjem po Madeiri i dugim šetnjama uz okean.
Trebalo mi je nekoliko sati jeftinog leta da ova priča počne da se odvija. A sada vam mogu reći kako sam se zaljubio u planinarenje. Ko bi pomislio.
LAGANINA NA DRUGI POGLED
Na prvi pogled izgleda komplikovano. Postoji viralni klip – vetar „nosi“ avion kao igračku, koji jedva sleće. Ovo je sletna pista na aerodromu Kristijano Ronaldo Madeira (da, aerodrom je nazvan po živoj fudbalskoj legendi Ronaldu). Svi su mi ga poslali kada sam im rekao gde idem „na jesen“. Kad biste samo znali koliko me taj izraz izluđuje – tako mi zovemo odmor. Nije ni čudo što ljudi masovno izgaraju na poslu, jer se niko ne odmara od samozagađene subkulture „hodanja po vodi“. Nije lako. Iskreno, nisam ni osetio sletanje – zurio sam u čudnu zemlju koja se konačno pojavila posle dugog leta. Kakva scena!
Glavni i jedini grad je Funšal i veoma je opušteno mesto. Sasvim portugalska estetika, ali sa modernističkim zaokretom najnovijeg sveta. Ovde sve izgleda cool jer se savršeno uklapa u prirodno okruženje. Kontrast postoji, ali oni (još) nisu dostigli gustinu naseljenosti Monaka. Na ovoj, ali prvenstveno nepristupačnosti, možemo zahvaliti Kolumbu, carici, raznim prognanim vladarima (i, pretpostavljam, kreativnim direktorima koji bi bili sledeći doseljenici).
Prvi susret sa gradom je očaravajući. Verujte mi, ova izjava nije kliše – zaista ne znam bolju reč. Toliko zelenila, rascvetalih biljaka i mirisa usred jeseni. Ovo bukvalno ne postoji nigde u Evropi. Okeanski povetarac, sunce i promenljivi oblaci koji se s vremena na vreme pojavljuju i nestaju stvaraju veoma ličnu atmosferu. Igra svetlosti, poput onih pista u Louis Vuittonu, koje koštaju mnogo novca. Upravo tako, samo prirodnije i, što je najbolje, niko psihički ne pati. Naprotiv!
Ima li boljeg načina da upoznate grad od sedenja u lokalnom kafiću? Osećam miris dobrog kafića čak i na Gugl mapama, ali ovaj smo jednostavno našli u prostoru. Naišli smo na to bez ikakvih zacrtanih linija. Terra – Food Concept deluje kao ostrvska verzija finog obroka, samo vi ovde možete da jedete do kraja, a sva jela su ukrašena cvećem. Lokalno vino zamenjuje vodu, a drugačije ne bih ni priznao. Slično kao na Santoriniju, i ovde je vinska industrija veoma razvijena, a vina imaju specifičnu aromu zbog vulkanskog tla.
Grad je živahan, ali izuzetno opušten. Niko nigde ne žuri. Boje ima svuda – bilo na nebu ili na tezgama. Ove prave boje svetlucaju u svim mogućim i nemogućim nijansama. Svaki evro je vredeo, a kada se sve sabere – jeftinije je od psihoterapije, a daje bolje i brže „rezultate“.
Nakon ležernog razgovora sa osobljem ove ustanove, odmah mi je postalo jasno da je na pomolu nova disciplina – planinarenje. Iako mi to nikada ranije nije bilo ni na kraj pameti, shvatio sam da se nalazim na zaista posebnom mestu i da nema drugog načina da vidim njegove znamenitosti. Rekoh sebi (i Stefanu): Idemo!
ZEN NA TREĆI POGLED
Počelo je kao da se spremam za Novu godinu. Nisam morao ni da gledam šta sam doneo, znao sam da je sva odeća za različite aktivnosti, uglavnom lepša. Srećom, barem su patike bile adekvatne. Nema veze, maramu sam vezao po sećanju, kako sam naučio dok sam bio u Goranskom pokretu, lanena košulja i šorts su uradili ostatak posla i brzo sam stigao do prve lokacije.
Kada mi je neko prvi put rekao da idem na planinarenje, mislio sam da je to šala. Ja, koji ne idem dalje od plaže i koktel barova, sada sam obučen u nešto što više liči na nedeljni ručak.
Ali hajde, izazov je prihvaćen. Staza Sao Lourenco je prva na redu – poznata po svojim pejzažima koji oduzimaju dah „nalik pustinji Atacama“. U ovom slučaju bukvalno gubite dah – jer sa svim tim usponima osećate se kao da su vam pluća negde 384 hiljade kilometara ispod vas.
Zanimljivo je kako ova priroda ispituje čoveka – da li ćete sve doživeti kao uživanje ili ćete se osećati kao da ste došli na mini vojnu obuku? Prvi deo staze vodi blago kroz crvene stene sa prekrasnim pogledom na okean, ali kako idete dublje, teren postaje sve izazovniji. Ponekad mi je čak postajalo veoma teško da nastavim, ali sam svakim sledećim korakom shvatao da – kao u životu – ništa nije ni približno nemoguće ako samo sebi damo šansu da savladamo te prve prepreke.
Pitanje dana postalo je suštinsko, koje menja život: da li zaista želim ovaj pogled (da ne spominjem pravo iskustvo) ili mi je TikTok dovoljan? Na kraju krajeva, nijedna aplikacija vam neće doneti osećaj vetra u kosi i miris soli. Postajao sam sve više svestan kontrasta između onoga što se od mene očekivalo u svakodnevnom životu i slobode koju priroda pruža – slobode koja nudi vreme da se ponovo postavi, uspori i stavi sve u perspektivu. Izaberite sami.
A pogled sa vrha? Vredi svakog kratkog daha! Ali bilo bi sjajno kada bi negde u sredini postavili kafić. I jesu – u njemu je bilo i alkohola i kolača. Nakon što sam napunio mentalne baterije i bio sav obliven znojem, nastavio sam da se pravilno kupam u okeanu. Temperatura vode? 24 stepeni. Spoljna temperatura? 22. Madeira je tog dana već opravdala svoje drugo ime – Ostrvo večnog proleća.
Nagradio sam se povratkom čamcem – jer ne bih mogao da podnesem povratni „let na Mesec“.
Ako misliš da São Lourenço testira izdržljivost, sačekaj dok ne vidiš 25 Fontes. Ovog puta, to je ekstremna verzija meditacije. Počinje nežno – drveće, ptice, atmosfera nalik onoj koju moja instruktorka joge Lika Grey stvara kada me „vodi na putovanje“ svakog ponedeljka i srede.
Ali onda shvatiš – niko nije tu da te uzemlji. Staza prolazi kroz divlje, bujne šume, a pejzaž izgleda kao da je istrgnut iz bajke.
A ove Fontane (čitaj: vodopadi)? Spektakl. Toliko ih je da zaboraviš koliko si umoran. Samo mali savet – ne računajte da ćete ostati suvi. Na kraju krajeva, da li je to uopšte važno?
LEKCIJA U STVARNOSTI
Posle svih tih staza, povratak u Funšal bio je kao povratak sa drugog sveta. Ljudi ponovo sede po kafićima, piju domaće vino i smeju se kao da ne znaju šta znači reč „rok”. Tada sam shvatio – uspeh nije jurnjava, izgaranje i večita borba za nekakvu nagradu „korporacija-prestiž bonus“ na dugačkom štapu. Uspeh možda leži u jednostavnosti – u tim malim, svakodnevnim trenucima.
Možda je to lekcija koju je Madeira pokušavala da mi pokaže sve vreme. Ostaje da pošaljem ovo pismo pomenutom kreativnom direktoru. Širim ljubav.
Duboko verujem da bi i carica sada rado uzviknula – uspeh je mrtav, živela… Madeira!
